О СВЕТИМ РАТНИЦИМА

У доба прогона хришћана, нарочито Деоклецијаново и Максимилијаново (4. век) гоњење зна за многе стратеге и аристократе, а и за обичне војнике, који страдају за Христову веру, као Христови Војници - мученици, великомученици. Тип великомученика је хришћанин, који ужива известан положај или има службу (војничку), која му може донети углед, новац, па се тога одриче ради небеских идеала. Свети ратник се упушта у другачији рат, рат у коме гине, али се не гине од његове руке.

Култ светих ратника је посебно везан за Србију у 14. веку, после Косовске битке (1389. година), када су земаљске хришћанске војске биле немоћне. Маштање о лепотама давно прошлих времена исплело је раскошну уметност моравске Србије. Слика неба и небеских становника није могла да личи на дворове и војску пропалог царства. С тога монахиња Јефимија у тренутку очаја, оплакујући смрт кнеза Лазара, позива свете ратнике да они ступе у борбу. Она моли погинулог кнеза: "... сабери збор својих сабеседника, светих мученика, и са свима помоли се Богу, који те је прославио, јави Георгију, покрени Димитрија, убеди Теодора, поведи Меркурија и Прокопија...".

На фрескама, у нашим манастирима, небеске војске су различито приказане: једни стоје мирно, отмени, тихи, без покрета очекујући одлучујућу битку, други потежу мачеве, немирно се осврћу траже непријатеља, "наоружани оружјем у десницама и левицама" како сликовито примећује Константин Филозоф.

Сабор Светих Ратника	Свети Димитрије	Свети Никита	Свети Прокопије
Свети Теодор Тирон	Свети Георгије	Свети Архангел Михајло	Свети Архангел Михајло
Свети Димитрије и Георгије	Свети Јевстатије	Свети Теодор Стратилат	Свети Меркурије
Свети Трофим	Свети Теодор Тирон и Теодор Стратилат	Свети Артемије	Свети Димитрије