Тада (кнез Лазар) шаље по благородне своје и велможе и војводе и војнике, велике и мале. К себи призвавши, о безбројној иноплеменој најезди овима сказа. Тада у тишини тихом и слатком речју свима заједно на слушање говораше:
Ви, о другови и браћо, велможи и благородни, војини, војводе, велики и мали, сами сведоци и посматрачи јесте, колика нам добра Бог у животу овом дарова, и ничега што је красно и слатко на овоме свету, ни славе ни богатства, ни свега што је човеку потребно не лиши, но штавише умножи, да ако нам што скрбно и болно буде, не будемо незахвални и неблагодарни за ово Богу. Но ако мач, ако ране, ако тма смтри догоди се нама, слатко за Христа и за благочашће отачаства нашег да примимо. Боље је нама у подвигу смрт неголи са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити неголи плећа непријатељима нашим дати. Много поживесмо за свет, најзад постарајмо се за мало подвиг страдалачки примити, да поживимо вечно на небесима, дајмо себи именовање војника Христових, страдалаца благочастија, да се упишемо у књиге животне. Не поштедимо тела наша у борењу, да од оног који просуђује подвиге светле венце примимо. Болови рађају славу и трудови доводе до починка.

И друго својима изговори. Овако наоружавајући их речима, на подвиг многи страдалце припрема.

А велехвални и мужаствени, и благородни, које породи и подиже Српска земља, као прекрасне леторасли, и изабране (кедре) Ливанове. Овако слатком и прељубазном своме господину одговараху:
Ми, господине наш, откако по општој природи од оца и матере родјени бисмо, Бога и тебе познадосмо. Бог нас подиже, а ти васпита. Као чеда исхрани, и као синове обдари, и као браћу узљуби, и као другове поштова. Славу и богатство и све што је красно на свету и срећу има, у свему заједничари и пријемници бисмо. Весеља и радости, а уједно и војинства, јела и наслађења богатих трпеза, љубав и част, све обилно од тебе примисмо. Што је много за те и за благочастије, и за отачаство нам умрети? Не поштедимо себе, знајући да имамо и после овога отићи и с прахом помешати се. Умримо да свагда жиби будемо. Принесимо себе Богу као живу жртву, не као пре маловременим и обмамљивим гошћењем наслађењу нашем, но у подвигу крвљу својом. Не поштедимо живот наш, да живописан пример после овога другима будемо. Не бојмо се страха који је дошао на нас, ни устемљења нечастивих непријатеља, који скачу на нас. Ако бисмо заиста на страх и губитак мислили, добра не бисмо се удостојили.

Ако бисмо о сваком од пустошних погрешења помишљали, ништа од часних подвига не би се учинило. Ми с Исмаилћанима борити се имамо. Ако и мач главу и копље ребро и смрт живот, ми са непријатељима борити се имамо. Ми, о другови и саборци, узимамо пређашњих војина бреме који су код Христа, да Христом се прославимо. Ми смо једна природа човечанска потчињени истим страстима. И један гроб да нам буде. И једно поље тела наших с костима да прими, да едемска (рајска) насеља светло нас приме. Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу.

И када је дошло до боја и настала битка, била је толико звека и јека да се тресло и место где се ово догађало. И толико се крви излило да се кроз изливену крв познавао и траг коњски, и би много мртвих без броја, и би ту и Амир, цар персијски, убијен. А затим и овај дивни муж, свети кнез Лазар. Опколи га мноштво Агарена и ухватише га, и би приведен са многом властелом његовом, као овце на клање. Тада би одсечена часна глава његова са мноштвом његове властеле, месеца јуна, петнаестог дана. Следовао је примеру Христа, проливши крв своју њега ради, и би нови мученик Лазар у дане ове последње, и приведе Сабор велики мученика Христу Богу својем у вишњи Јерусалим.

Погибија светог цара Лазара и његових сабораца светих косовских великомученика одмах се схватила као свесна жртва да се очува народно и државно достојанство и да послужи као храна и пример за доцнија поколења у схватању витешке дужности према отаџбини.
Таква схватања ушла су и у широке народне кругове. Косовска погибија изазвала је песнички најлепше, најдубље осећане и по националној етици најпречишћеније и највише узвишене народне песме.
Карактеристично је да се наша старија народна поезија није много задржавала на нашим победама. О Душановим освајањима нема готово никаквога помена; о стварању царства ниједне песме. Свој најбољи производ дао је народни певач саопштавајући народну погибију. Тој чињеници вреди обратити пажњу. Она показује, пре свега, несумњиву виталност расе. Не пева о свом поразу онај који има уверење да је тај пораз коначан. Јер са коначним поразом замире не само воља него и способност стварања.